Дневник дневника, новембар КСНУМКС

3. новембра - Инма је неодољива. Иза себе има много година пацифистичке борбености и у Бамбус је стигла пуна енергије и осмеха.

Планирали смо фазу Барселоне, а у међувремену смо разговарали о томе шта се дешава у граду. Престоницу Каталоније свакодневно прелазе
манифестације: осуда независних политичких лидера имала је ефекат поларизације и политички сукоб се завршио у ћорсокаку.

Осјећај је да нико не зна како се извући из тога. Барселона у овом тренутку није један, али то су два града: град Каталонаца касније и туриста који са истом радозналошћу фотографишу манифестације и породицу Саграда.

Два града која се додирују, али не додирују. Готово се чини да за туристе догађаји нису ништа друго до сликовити спектакл.

То много говори о општој навици на сукоб. Није тако за оне који живе у овом граду и дубоко осећају опуштеност коју изазива ова опозиција.

Организирамо се за дочек на броду Нарико Сакасхита, хибакуши

О овоме се такође расправља на броду Бамбоо, док ми организујемо добродошлицу Нарико Сакасхита, Хибакусха, преживелог нуклеарног бомбе Хирошиме.

Нарико долази у два поподне са Масумијем, њеним преводиоцем. Чекамо стару жену и пола сата лутамо у потрази за мердевинама да би се укрцали.

Када стигне, оставља нас без речи: даму КСНУМКС година која се креће с окретношћу девојке. Укрцавате се практично без помоћи.

Када је бомба експлодирала у Хирошими, Нарико је имао две године. Цео његов живот обележила је атомска бомба.

Сједимо на тргу, око стола за којим једемо и радимо. Тишина и чекање.

Нарико почиње да говори: „Аригато…“. Хвала, то је твоја прва реч. Она нам се захваљује на састанку и што смо је саслушали.

Глас му је смирен, израз мекан, у речима нема љутње, али постоји гранитна одлучност: да сведочи.

Најстарији од посаде се сећају година хладног рата

Најстарији од посаде памте године хладног рата, дуге пацифистичке маршеве против нуклеарног оружја.

Најмлађи знају мало, чак је и прича о крају Другог светског рата и бомбама баченим на Хирошиму и Нагасаки за њих далеки догађај. Међутим, прошло је само седам деценија

„Имао сам само две године када је бомба експлодирала. Сећам се да моја мајка пере веш. Онда ме је нешто натерало да полетим“, каже Нарико.

Остала сећања на тај дан су она која је током година обнављао кроз приче своје мајке и других чланова породице.

Породица Нарико живела је километар и по од места удара бомбе. Отац му је био у рату на Филипинима, а мајка и двоје мале деце, Нарико и његов брат, живели су у Хирошими.

Експлозија их је изненадила у кући: бљесак, затим мрак и одмах након снажног ветра који је уништио кућу.

Нарико и њен брат су повређени, мајка се онесвести и када се опорави

Нарико и њен брат су повређени, мајка се онесвести и када се врати у свест, зграби децу и бежи. Цео живот ће носити у свом срцу кривицу што не помаже свом комшији који је затражио помоћ закопан испод рушевина.

„Мајка ми је причала о том гласу који је тражио помоћ. Ништа није могла да учини за свог пријатеља и комшију

Морао је да спасе своју децу. Морала је да бира и због тога се цео живот осећала кривом“, каже Нарико.

Са децом жена излази на улицу, не знајући где да иде. Пакао је на улицама: мртви људи, комади разбијених тела, људи који несвесно ходају својим телима у живом месу од опекотина.

Вруће је и сви су жедни и трче до реке. Лешеви људи и животиња лебде у води.

Црна киша почиње да пада, попут комада угља. Радиоактивна је киша. Али нико не зна.

Мајка ставља своју децу под надстрешницу како би их заштитила од онога што пада са неба. Три дана град гори.

Становници Хирошиме веровали су да их је погодила моћна бомба

Нико не зна шта се дешава, становници Хирошиме једноставно мисле да их је погодила нова моћна бомба.

И управо у овом тренутку Нарико сећања постају директна: „Имао сам дванаест година и, као и сви становници Хирошиме, мислио сам да сам другачији.

Преживели, погођени зрачењем, су се разболели, рађала се деформисана деца, била је беда, пустош, а ми смо били дискриминисани јер су нас други сматрали духовима, другачијима. Са дванаест сам одлучио да се никада нећу удати.

Није лако разумети шта су доживели у Хирошими након бомбе.

Једно је јасно: становници нису знали ништа о ефектима радијације и нису разумели шта се дешава; болести, деформације нису имале објашњења.

И то није било случајно. Историчари су документовали намерну и радикалну цензуру ефеката атомске бомбе, цензуре која је трајала најмање десет година.

Није требало знати да су ове две бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки, са мотивацијом да окончају Други светски рат и убеде Јапан да се преда, има утицаја на будуће генерације.

Рат за народ Хиросхиме и Нагасаки још није завршен.

Нарико наставља да броји. Она прича о томе како је одлучила да буде живи сведок: „Моја мајка није желела да причам о томе. Плашила се да ће ме обележити и дискриминисати

Боље је да умукнемо и кренемо даље. Кад сам упознао какав ће бити мој муж, такође из Хирошиме, нешто се променило.

Мој таст је рекао да морамо да кажемо, да морамо да објаснимо своје искуство свету да се више не понови. Па сам одлучио да путујем
по свету и испричај“.

Прича нам када је упознао сина пилота Енола Геја, бомбаша који је бацио бомбу

Каже нам кад је био у школи у Сједињеним Државама и морао се суочити са скептицизмом и хладноћом неких дечака који нису желели да чују
његове речи и када је упознао сина пилота Енола Геја, бомбаша који је бацио бомбу.

Прошла су готово два сата и упркос напорном превођењу, са јапанског на шпански и са шпанског на италијански, није било времена за одвлачење пажње.

Када дође време за паузу, једна од посада њежно пита Нарика:

„Хоћете ли чаја?“ Има оних који не могу да задрже јецај.

На броду је Бамбус помало спартански, вода за чај се обично куха у великој посуди, истој у којој скувамо тјестенину, затим бацамо кесице и све служимо уз клобук у једноставним шољама.

Морамо признати да наша чајна церемонија оставља много жељеног.

Морамо признати да наша чајна церемонија оставља много жељеног. Замислите шта ће мислити наш јапански гост.

Скенирали смо је чекајући реакцију. Узми шалицу, покажи ведар осмех, накриви главу и реци: Аригато.

Сад је мрак Нарико и Масуми морају се вратити. Загрљујемо се, састаћемо се у броду мира за КСНУМКС сате.

Убрзо након што се Рене, Инма, Магда и Пепе укрцају, идеја је да заједно направимо тренутак за размишљање, али ми на крају причамо своје приче
док једемо колачиће које су нам донели.

И направимо још један чај. Добро је бити на Бамбусу с новим пријатељима и добро је мислити да постоји мрежа људи који годинама упорно истрају у свом раду на нуклеарном разоружању.

Нови изазов за нуклеарно разоружање је достићи КСНУМКС ратификације ТПАН-а

„Били смо млади када смо почели, а сада имамо седу косу. Извели смо толико кампања, претрпели много пораза и неке победе као што је ИЦАН-ова међународна кампања за укидање нуклеарног оружја, Нобелова награда за мир 2017“, каже Инма.

Нови изазов за нуклеарно разоружање је постићи ратификације КСНУМКС-а ТПАН, међународни уговор о забрани нуклеарног оружја.

То је први циљ марта. Сви бисмо требали бити забринути да на свијету постоје нуклеарни уређаји КСНУМКС, од којих је КСНУМКС оперативан и спреман за употребу за минуту; У Европи постоје нуклеарни уређаји КСНУМКС, од којих је већина на Медитерану.

Међутим, чини се да је фокус на нуклеарну енергију достигао крај листе приоритета држава и јавног мњења, иако, за разлику од малог Нарика и Јапанаца КСНУМКС-а, тачно знамо какве су последице Атомска бомба: страшан рат који траје генерацијама.